S I B I C A R E NJ E

VECE KAO I SVAKO DRUGO

I jos jedan moj rad.

VECE ZABLUDA 

 Zastitnik polako, tiho

poslednji hropac pusta,

a bolesna deca mu stoje

slaba i nemusta.

I dok blago svakome

bezbrojne ruke pruza

ceo krajolik boji u

boju krvavih ruza.

Na svet bezlican i

prazan sav

spusta se tuzni pokrov

prozracno crno-plav,

i zavije sve u tugu,

a samo mali slavuji

posmrtnu postu daju

svome umrlom drugu. 

A onda, na nebu grane 

duh njegov prozracan-beo,

i ponovo pokrije sve

njegov srebrni veo.

U tom trenu bas kad

pomislis na smrt-

na kraj, iz starog praha se rodi

potpuno novi sjaj-

to mlado Sunce-

znak srece, ljubavi, cistote,

a um ti misao rodi:

Ne, neces proci zivote...