S I B I C A R E NJ E

Breme

Tmurno nebo iznad glave mi se svilo,
dok me tiho škrope lake kapi rose,
a ja gledam laste nebom što odlaze,
ko da pesmom svojom dušu mi odnose.

Nedelja je. Praznik.
Ljudi, čini mi se,
mnogo srećniji od mene,
dršću od radosti
i nade skrivene.

Deca što ih majke za ručice vode,
okicama sjajnim putem mašte hode,
u srcima gajeć` životvorno seme,
dok ga jednom, nesvesno,
ne proguta vreme.

A onda iz magle,
iz stoletnog taja,
dolazi tuga,
ko gošća nezvana.

Ona nosi ime dvaju bolnih seni -
žene belih ruku i dečaka riđeg,
kad najteže beše,
od svih ostavljenih.

A eno ih sada po zvezdama hode,
i prstima kupe njihov zlatni prah,
sa rukom u ruci smireno se smeše,
radosni što prođe samrtnički strah.

Hajmo uspomene, večno moje breme,
putem sete koji već odavno znam,
a kad zvezda nebom tiho zatreperi,
znaću da se suza u oku joj rađa,
da na ljubav seća riđe kose plam.

Hladni svedoci mramornog jutra,

bivstvom samim poruku šalju,

s praporcem na peti on prolazi tromo,

prilazeć` lagano sopstvenom kraju.

Ne, straha nema...

Davna ga želja ponovo mami -

još jedan komad tišine sa njom.

i večnost celu da su sami.

Iza kulisa plača i sveta,

gde se ne mrzi kada se greši,

osmehom većim i od života,

njemu se jedan spomenik smeši.

Osetiv beskraj između prsta,

hladan dodir kamena

i usta,

kroz korita bora dok bujice liše,

u bolnoj grimasi starac izdiše.

***

Negde daleko voz jedan staje

i čovek neki u njega seda,

hartiju žutu u ruci drži,

i dugo, dugo u noć gleda...

Evo opet... Ostavite komentar.

STRAH

Oluja nad jezerom,

površ što mu bora,

dok oko njih metež

sve  veći se diže,

i oči neke,

još dublje od mora,

što pogledom streme

u dubinu njenu.

A mene je strah,

ja se baš njih bojim.

Lik u ogledalu,

u kome će neko

pronaći blizanca,

a neko će,

opet,

samo da palaca,

i da zube kezi,

u podsmehu hladnom.

A mene je strah,

ja se njega bojim.

Retki su, znam,

ratnici svetlosti,

što u sebi zrno

svoga tvorca nose,

i sa svojim štitom

vremenu prkose,

druge samo vetar

razbije o hridi,

i more ih tami 

zaborava pruža.

A mene je strah,

ja se njega bojim.

Al` strah najveći,

teži i od boljke,

da sve su ovo

bedne jadikovke,

duši nikad`

da se smiri

ne da,

i tako će biti

sve dok duša traži,

sve dok srce boli.

i dok oko gleda.

Umjesto uvoda...

Panem et circences

Ti im hleba tražiš,

oni igre daju,

gde pobedit` moraš,

oni upravljaju.

Poražen si i pre

no što igra krene,

ti si samo jedan

od milion broj,

i baš tada

ulog postaje vam isti - 

ulog tad postaje 

i sam život tvoj.

Nije joj vreme. Ali, napolju neodoljivo podseća.... 

    U JESEN

Pod teretom noćnog mira

u maglenom ogrtaču,

otpao je listak jedan

žut, istrun`o i sav bedan.

Pada tiho,

Pada nemo,

već dugo se 

na to sprem`o.

Ne dočeka zrake Sunca

da `no lišće,

što sad vene 

bar još malo ozelene.

Da bar vetar dune jače,

u vihoru da ga nosi,

bar još jednom, za trenutak, 

sudbi svojoj da prkosi.

Ali vetar miran, ćuti...

Evo već i zora rudi - 

on ne mari više zato,

on zna sudbu,

svoj nespokoj,

njega dole čeka blato.

 Marković Slobodan

Ocijenite ovaj rad da cujem vase misljenje.

NIT

Kakva je ono linija

što svetluca u daljini

kao spaljenih uspomena plam - 

da li je to samo linija horizonta,

il` linija života

za nečiji tuđi dlan.

Da li je delić nje 

i ovaj plamen što utrobu greje

i s krvlju pali svaki krajičak tela,

da li je on istina, postanje,

il` samo prokleta želja.

Odgovor krije golgota,

gde duša nastavlja da čeka,

naslućujuć` iz mraka njena

svetlost što uzdiže čoveka.

Marković Slobodan

Komentarišite...:)

CRTAČ

Uzmi crvenu pastelu

naslikaj mi san, 

ja sanjaću ga - 

bar toliko mogu - 

sanjaću ga sve dok ne svane dan.

Ujutro ti ćeš nestati

u gomili što puzi - 

ti nećeš biti ko svi,

s crvenim noktima i bled,

al, ipak, na kraju, znaj

nećeš ostati svoj.

Slobodan Marković

Ah, ta slatka inspiracija...

MOMENTUM

Pesmo moja,

ogledalo budi - 

dušu svoju puštam

da vodi i sriče,

a pesma nek` joj ka večnosti kliče, 

i zlatnu nit u ruku mi utka,

baš u trenu ovom kad Sunce zamiče.

Marković Slobodan

Ovu pesmu posvecujem svima onima tragicnim ljubavnicima koji su ikada ziveli, zive ili ce ziveti. Svima onima koji su to doziveli. Komentarisite!!!

OSUĐENICI 

                                  tragičnim ljubavima

U noći kad nimfe pevaju,

a nebo od njihove pesme plače,

dvoje prokletih na bregu -

nad ogledalom stoje -

dok im oluja tela leluja -

sve silnije, sve jače.

Oni su oduvek tu -

za drugi život ne znaju -

želeći samo jedno -

da ljubav prepuste beskraju.

Nebo je iznad njih,

kristalno more dole -

i lanci koji bole

al` oni ne znajuć` drugo,

nastavljaju iskreno da vole,

i, iako, znaju da,

ako ljubav izdaju,

bol će njihova stati

i stići svome kraju -

a, ipak, ostaju na svom brdu -

na svetu,

i mirno sudbu čekaju.

A kad oboje umru,

galebov proneće pev

pesmu o dvoje ljudi,

sto izazvase Božiji gnev!

Marković Slobodan 

A izgleda da moram objasniti pesmu:

Sve tragicne ljubavi su osudjene na propast, i to je njena velika vrednost u odnosu na obicne.

Sve te ljubavi se nalaze na vetrometini sveta u njegovoj najvecoj oluji zvanoj zivot, koji im se suprostavlja. Medjutim, ljubavnici se zajedno uspevaju uzdignuti iznad obicnosti i ustrajavaju do kraja. Oni onda postaju sveti, a legenda o njihovoj ljubavi, prema kojoj, cini se, svi kidisu, pa i sam Bog, prezivljava u pesmama romanticara, i svedoci o jednoj novoj dimenziji sveta.

Lanci su spone koje ljubavnike vezu za ovaj svet patnji i onemogucava ih da svoju ljubav predaju besmrtnosti i beskonacnosti. 

Poslije duge kreativne krize, konacno sam uspio da ponovo nesto napisem. Ocijenite kako vam se cini. Treba mi misljenje bas svih.

ORUŽIJE PROTIV ZABORAVA

Između rođenja i smrti

samo je jedan tren -

tren kratak, tužan -

tren neispunjen.

Samo ponekad -

između tuge dve,

u oku pesnika blesnu

vatre drevnoga ognja

sto u sebi nose pesmu.

Ja znam da nisam pesnik,

da pesme mi pesme nisu,

jer neiskustvo moje izranja iz njih,

a, ipak, osećam ponos

kad suze svoje skupim

u večni i besmrtni stih.

I, iako, se svakim trenom,

nas život bliži kraju,

nasi stihovi ostaju

nasi tragovi u beskraju.

                                                                                              Marković Slobodan 

Dobro vece! Evo mene opet, ili mozda to nisam ja vec moja misao koja se obraca vama. Napisite koji komentar!

KRUG 

Strah me od straha 

da se straha bojim,

jer zivot me

nicem` naucio nije.

Nit` mrzim, nit` volim

samo osecam da boli, 

i tiha patnja srce da

mi greje,

i  kruzim tako,

i molim se sudbi da

zastane malko -  

ja je molim, 

a ona se smeje.

Dani mi prolaze

u kolutu tom -

prolaze dani,

a ja cekam noc.

Da! Noc svetu,

svetu, ali kletu -

bez Meseca noc

cekam kad ce doc`!

Za promenu nemam snage - 

nemam volje,

znam da nije dobro,

al` ne moze bolje.

                                                                                                Markovic Slobodan