SPOMENIK
Published on 03/11,2010
Hladni svedoci mramornog jutra,
bivstvom samim poruku šalju,
s praporcem na peti on prolazi tromo,
prilazeć` lagano sopstvenom kraju.
Ne, straha nema...
Davna ga želja ponovo mami -
još jedan komad tišine sa njom.
i večnost celu da su sami.
Iza kulisa plača i sveta,
gde se ne mrzi kada se greši,
osmehom većim i od života,
njemu se jedan spomenik smeši.
Osetiv beskraj između prsta,
hladan dodir kamena
i usta,
kroz korita bora dok bujice liše,
u bolnoj grimasi starac izdiše.
***
Negde daleko voz jedan staje
i čovek neki u njega seda,
hartiju žutu u ruci drži,
i dugo, dugo u noć gleda...