S I B I C A R E NJ E

Nije joj vreme. Ali, napolju neodoljivo podseća.... 

    U JESEN

Pod teretom noćnog mira

u maglenom ogrtaču,

otpao je listak jedan

žut, istrun`o i sav bedan.

Pada tiho,

Pada nemo,

već dugo se 

na to sprem`o.

Ne dočeka zrake Sunca

da `no lišće,

što sad vene 

bar još malo ozelene.

Da bar vetar dune jače,

u vihoru da ga nosi,

bar još jednom, za trenutak, 

sudbi svojoj da prkosi.

Ali vetar miran, ćuti...

Evo već i zora rudi - 

on ne mari više zato,

on zna sudbu,

svoj nespokoj,

njega dole čeka blato.

 Marković Slobodan

Ocijenite ovaj rad da cujem vase misljenje.

NIT

Kakva je ono linija

što svetluca u daljini

kao spaljenih uspomena plam - 

da li je to samo linija horizonta,

il` linija života

za nečiji tuđi dlan.

Da li je delić nje 

i ovaj plamen što utrobu greje

i s krvlju pali svaki krajičak tela,

da li je on istina, postanje,

il` samo prokleta želja.

Odgovor krije golgota,

gde duša nastavlja da čeka,

naslućujuć` iz mraka njena

svetlost što uzdiže čoveka.

Marković Slobodan