S I B I C A R E NJ E

Dobro vece! Evo mene opet, ili mozda to nisam ja vec moja misao koja se obraca vama. Napisite koji komentar!

KRUG 

Strah me od straha 

da se straha bojim,

jer zivot me

nicem` naucio nije.

Nit` mrzim, nit` volim

samo osecam da boli, 

i tiha patnja srce da

mi greje,

i  kruzim tako,

i molim se sudbi da

zastane malko -  

ja je molim, 

a ona se smeje.

Dani mi prolaze

u kolutu tom -

prolaze dani,

a ja cekam noc.

Da! Noc svetu,

svetu, ali kletu -

bez Meseca noc

cekam kad ce doc`!

Za promenu nemam snage - 

nemam volje,

znam da nije dobro,

al` ne moze bolje.

                                                                                                Markovic Slobodan 

I jos jedan moj rad.

VECE ZABLUDA 

 Zastitnik polako, tiho

poslednji hropac pusta,

a bolesna deca mu stoje

slaba i nemusta.

I dok blago svakome

bezbrojne ruke pruza

ceo krajolik boji u

boju krvavih ruza.

Na svet bezlican i

prazan sav

spusta se tuzni pokrov

prozracno crno-plav,

i zavije sve u tugu,

a samo mali slavuji

posmrtnu postu daju

svome umrlom drugu. 

A onda, na nebu grane 

duh njegov prozracan-beo,

i ponovo pokrije sve

njegov srebrni veo.

U tom trenu bas kad

pomislis na smrt-

na kraj, iz starog praha se rodi

potpuno novi sjaj-

to mlado Sunce-

znak srece, ljubavi, cistote,

a um ti misao rodi:

Ne, neces proci zivote... 

Evo mene opet. Ovaj rad sam skoro napisao i posvecen je mom idolu medju pjesnicima - Desanki Maksimovic. Ko je citao, primijetice da ova pjesma podsjeca na Desankina pomilovanja- isto je a opet drugacije. Procitajte, pa vidite:

SANJARIMA

             za Desanku 

Ovu posvetu pisem

samom sebi i

svima k`o ja

sto zivot osete,

sto spremni su

zarad ideala da

umru i u srcu

sabrace da zrtvu

posvete.

Za one kojima

ni kristalno more,

azurno, plavo duboko nije, i

kojim ledeni breg planina misticnu tajnu krije

(tajnu zarobljene svetlosti,

koje odavno u oku nema!).

Za one koji pescanim rukama

pokusavaju Sunce da zagrle -

dohvate, koji samo protiv sebe idu,

i koji samo svoju dusu zlopate,

koji slikaru Vremenu

kist iz ruke otimaju

i drsko - bez straha,

na platnu zivota

sudbinu svoju slikaju.

Za one sto ih muce

vecne i neiscrpne teme -

za Desanku,

za neshvacene sanjare -

za boeme.

                                                                                                             Markovic S. 

Evo mog jos jednog rada. Procitajte i kazite sta mislite. PLIZ

  POSLEDNJA IGRA LEPTIRA 

            Suton i basta -

            u smiraju dan,

            a nesretne slutnje

            odlazu mi san.

           A na jednom cvetu,

           zarkom kao kres

           jedan leptir plese

           svoj poslednji ples.

           Obezglavljen - sam -

           u vrtlogu strasti

           obilazi cvet,

           a muzika noci

           prati njegov let.

          I bas onda -

          na vrhuncu cari,

          i kad strasna igra

          poce da ga zari,

          mali leptir zaspa 

          u posmrtni san,

         al` on u pokoj

         odlazi srecan - 

         srecan,a zivi

         samo jedan dan.

                                                                                              Markovic S.

Evo mi novog rada. No, hajde ljudi malo vise posjecujte ovaj blog, i ostavite koji komentar.

NA KRAJU

            Sta ce bit` na kraju,

            Kada sat zivota u poslednjem casu

            otkuca kraj,

            i kad nase telo

             u smiraju zaspe,

             a majka nas zemlja

             prigrlivsi nezno,

             prihvati u tamni i presveti raj?

             Sta ce ostat posle - 

             Da l` zbogom, il` hvala,

              il˙ mrzeh ga -  mozda ?

              Ne! Iza nas ostace samo

              pesme,

              snovi,

              i truli miris nasih ideala!

             A dusa ko` dusa,

            nastavlja da luta,

            ko` sto bese i pre svrsenoga cina,

            trazec` utehu od bola - trazec smisla,

            dok ne stigne jednom

            do sjajnih visina. 

                                                                                 Markovic S. 

Evo i mog prvog rada tj. pjesme sa kojom cisto hocu da probijem led. Zamolicu vas za komentar, jer mi je potrebna zdrava, i osnovana pa cak i neosnovana kritika.

VINCULA*

               Napolju noc,

               prohladna, mracna, vlazna -

               jesenja prava.

               Tisinu cepa samo,

               daleki lavez psa,

               a iz noci do uha dopire

               ponocnog otkucaja takt.

               Kroz okno prozora gledam -

               vodenim pogledom nemo

               onaj odraz sto cuti -

               odraz bez sjaja- bled

               i prazan kao san,

               svestan da u zivotu

               prodje mi jos jedan dan,

               dan sto postavi pitanja

               na koje odgovor ne znam,

               a ne dade odgovor na vecno -  

                 pitanje kroz vekove -

                ,, Ko sam?!" 

*Vincula (lat. = zarobljenistvo). 

Dobro dosli na moj blog. Ja se zovem Markovic Slobodan i pokrenuo sam ovaj blog s ciljem da na njemu objavljujem neke svoje, ali i vase knjizevne radove.

Blog se zove SIBICARENJE, jer cu, mozda,  u masi (nadam se!) vasih radova pronaci onaj biser, koji ce me zaslijepiti i pokazati da nasa knjizevnost ima buducnost.

Blog ce biti azuriran svaki dan, i bice unoseni novi sadrzaji, naravno, ako ih bude.

Ako bude bilo dosta zainteresovanih u planu mi je i pokretanje jednog knjizevnog portala za mlade i ne tako mlade knjizevnike.

Svi sa prostora ex-yu su dobro dosli na ovaj blog, a svoje mi radove mozete slati na adresu:

slobo90md@hotmail.com. U mailu vas molim, da pored svog rada, napisete i vase ime, te godinu rodjenja. 

Nadam se i veselim saradnji

                                                                                       Slobodan Markovic