S I B I C A R E NJ E

Evo opet... Ostavite komentar.

STRAH

Oluja nad jezerom,

površ što mu bora,

dok oko njih metež

sve  veći se diže,

i oči neke,

još dublje od mora,

što pogledom streme

u dubinu njenu.

A mene je strah,

ja se baš njih bojim.

Lik u ogledalu,

u kome će neko

pronaći blizanca,

a neko će,

opet,

samo da palaca,

i da zube kezi,

u podsmehu hladnom.

A mene je strah,

ja se njega bojim.

Retki su, znam,

ratnici svetlosti,

što u sebi zrno

svoga tvorca nose,

i sa svojim štitom

vremenu prkose,

druge samo vetar

razbije o hridi,

i more ih tami 

zaborava pruža.

A mene je strah,

ja se njega bojim.

Al` strah najveći,

teži i od boljke,

da sve su ovo

bedne jadikovke,

duši nikad`

da se smiri

ne da,

i tako će biti

sve dok duša traži,

sve dok srce boli.

i dok oko gleda.