S I B I C A R E NJ E

I jos jedan moj rad.

VECE ZABLUDA 

 Zastitnik polako, tiho

poslednji hropac pusta,

a bolesna deca mu stoje

slaba i nemusta.

I dok blago svakome

bezbrojne ruke pruza

ceo krajolik boji u

boju krvavih ruza.

Na svet bezlican i

prazan sav

spusta se tuzni pokrov

prozracno crno-plav,

i zavije sve u tugu,

a samo mali slavuji

posmrtnu postu daju

svome umrlom drugu. 

A onda, na nebu grane 

duh njegov prozracan-beo,

i ponovo pokrije sve

njegov srebrni veo.

U tom trenu bas kad

pomislis na smrt-

na kraj, iz starog praha se rodi

potpuno novi sjaj-

to mlado Sunce-

znak srece, ljubavi, cistote,

a um ti misao rodi:

Ne, neces proci zivote... 

Evo mene opet. Ovaj rad sam skoro napisao i posvecen je mom idolu medju pjesnicima - Desanki Maksimovic. Ko je citao, primijetice da ova pjesma podsjeca na Desankina pomilovanja- isto je a opet drugacije. Procitajte, pa vidite:

SANJARIMA

             za Desanku 

Ovu posvetu pisem

samom sebi i

svima k`o ja

sto zivot osete,

sto spremni su

zarad ideala da

umru i u srcu

sabrace da zrtvu

posvete.

Za one kojima

ni kristalno more,

azurno, plavo duboko nije, i

kojim ledeni breg planina misticnu tajnu krije

(tajnu zarobljene svetlosti,

koje odavno u oku nema!).

Za one koji pescanim rukama

pokusavaju Sunce da zagrle -

dohvate, koji samo protiv sebe idu,

i koji samo svoju dusu zlopate,

koji slikaru Vremenu

kist iz ruke otimaju

i drsko - bez straha,

na platnu zivota

sudbinu svoju slikaju.

Za one sto ih muce

vecne i neiscrpne teme -

za Desanku,

za neshvacene sanjare -

za boeme.

                                                                                                             Markovic S. 

Evo mog jos jednog rada. Procitajte i kazite sta mislite. PLIZ

  POSLEDNJA IGRA LEPTIRA 

            Suton i basta -

            u smiraju dan,

            a nesretne slutnje

            odlazu mi san.

           A na jednom cvetu,

           zarkom kao kres

           jedan leptir plese

           svoj poslednji ples.

           Obezglavljen - sam -

           u vrtlogu strasti

           obilazi cvet,

           a muzika noci

           prati njegov let.

          I bas onda -

          na vrhuncu cari,

          i kad strasna igra

          poce da ga zari,

          mali leptir zaspa 

          u posmrtni san,

         al` on u pokoj

         odlazi srecan - 

         srecan,a zivi

         samo jedan dan.

                                                                                              Markovic S.

Evo mi novog rada. No, hajde ljudi malo vise posjecujte ovaj blog, i ostavite koji komentar.

NA KRAJU

            Sta ce bit` na kraju,

            Kada sat zivota u poslednjem casu

            otkuca kraj,

            i kad nase telo

             u smiraju zaspe,

             a majka nas zemlja

             prigrlivsi nezno,

             prihvati u tamni i presveti raj?

             Sta ce ostat posle - 

             Da l` zbogom, il` hvala,

              il˙ mrzeh ga -  mozda ?

              Ne! Iza nas ostace samo

              pesme,

              snovi,

              i truli miris nasih ideala!

             A dusa ko` dusa,

            nastavlja da luta,

            ko` sto bese i pre svrsenoga cina,

            trazec` utehu od bola - trazec smisla,

            dok ne stigne jednom

            do sjajnih visina. 

                                                                                 Markovic S. 

Evo i mog prvog rada tj. pjesme sa kojom cisto hocu da probijem led. Zamolicu vas za komentar, jer mi je potrebna zdrava, i osnovana pa cak i neosnovana kritika.

VINCULA*

               Napolju noc,

               prohladna, mracna, vlazna -

               jesenja prava.

               Tisinu cepa samo,

               daleki lavez psa,

               a iz noci do uha dopire

               ponocnog otkucaja takt.

               Kroz okno prozora gledam -

               vodenim pogledom nemo

               onaj odraz sto cuti -

               odraz bez sjaja- bled

               i prazan kao san,

               svestan da u zivotu

               prodje mi jos jedan dan,

               dan sto postavi pitanja

               na koje odgovor ne znam,

               a ne dade odgovor na vecno -  

                 pitanje kroz vekove -

                ,, Ko sam?!" 

*Vincula (lat. = zarobljenistvo). 

Dobro dosli na moj blog. Ja se zovem Markovic Slobodan i pokrenuo sam ovaj blog s ciljem da na njemu objavljujem neke svoje, ali i vase knjizevne radove.

Blog se zove SIBICARENJE, jer cu, mozda,  u masi (nadam se!) vasih radova pronaci onaj biser, koji ce me zaslijepiti i pokazati da nasa knjizevnost ima buducnost.

Blog ce biti azuriran svaki dan, i bice unoseni novi sadrzaji, naravno, ako ih bude.

Ako bude bilo dosta zainteresovanih u planu mi je i pokretanje jednog knjizevnog portala za mlade i ne tako mlade knjizevnike.

Svi sa prostora ex-yu su dobro dosli na ovaj blog, a svoje mi radove mozete slati na adresu:

slobo90md@hotmail.com. U mailu vas molim, da pored svog rada, napisete i vase ime, te godinu rodjenja. 

Nadam se i veselim saradnji

                                                                                       Slobodan Markovic