S I B I C A R E NJ E

Ovu pesmu posvecujem svima onima tragicnim ljubavnicima koji su ikada ziveli, zive ili ce ziveti. Svima onima koji su to doziveli. Komentarisite!!!

OSUĐENICI 

                                  tragičnim ljubavima

U noći kad nimfe pevaju,

a nebo od njihove pesme plače,

dvoje prokletih na bregu -

nad ogledalom stoje -

dok im oluja tela leluja -

sve silnije, sve jače.

Oni su oduvek tu -

za drugi život ne znaju -

želeći samo jedno -

da ljubav prepuste beskraju.

Nebo je iznad njih,

kristalno more dole -

i lanci koji bole

al` oni ne znajuć` drugo,

nastavljaju iskreno da vole,

i, iako, znaju da,

ako ljubav izdaju,

bol će njihova stati

i stići svome kraju -

a, ipak, ostaju na svom brdu -

na svetu,

i mirno sudbu čekaju.

A kad oboje umru,

galebov proneće pev

pesmu o dvoje ljudi,

sto izazvase Božiji gnev!

Marković Slobodan 

A izgleda da moram objasniti pesmu:

Sve tragicne ljubavi su osudjene na propast, i to je njena velika vrednost u odnosu na obicne.

Sve te ljubavi se nalaze na vetrometini sveta u njegovoj najvecoj oluji zvanoj zivot, koji im se suprostavlja. Medjutim, ljubavnici se zajedno uspevaju uzdignuti iznad obicnosti i ustrajavaju do kraja. Oni onda postaju sveti, a legenda o njihovoj ljubavi, prema kojoj, cini se, svi kidisu, pa i sam Bog, prezivljava u pesmama romanticara, i svedoci o jednoj novoj dimenziji sveta.

Lanci su spone koje ljubavnike vezu za ovaj svet patnji i onemogucava ih da svoju ljubav predaju besmrtnosti i beskonacnosti. 

Poslije duge kreativne krize, konacno sam uspio da ponovo nesto napisem. Ocijenite kako vam se cini. Treba mi misljenje bas svih.

ORUŽIJE PROTIV ZABORAVA

Između rođenja i smrti

samo je jedan tren -

tren kratak, tužan -

tren neispunjen.

Samo ponekad -

između tuge dve,

u oku pesnika blesnu

vatre drevnoga ognja

sto u sebi nose pesmu.

Ja znam da nisam pesnik,

da pesme mi pesme nisu,

jer neiskustvo moje izranja iz njih,

a, ipak, osećam ponos

kad suze svoje skupim

u večni i besmrtni stih.

I, iako, se svakim trenom,

nas život bliži kraju,

nasi stihovi ostaju

nasi tragovi u beskraju.

                                                                                              Marković Slobodan